menstuff

nijedan nije izvršio samoubojstvo a sve su bitke izgubili...gdje je tu dostojanstvo ?

LJUBODRAG STOJADINOVIC: TRAGEDIJA JNA

GENERALI PORAZA

Sta se desavalo u Generalstabu u trenutku raspada Jugoslavije i zasto se nijedan general nije ubio kad nije uspeo da odbrani zemlju
Bilo je u prolece '92. godine sasvim ocigledno da se sve raspada. U Sarajevu je general Kukanjac razvijao bratstvo i jedinstvo, dok je u Beogradu Generalstab, na celu s generalom Blagojem Adzicem pokusao da odrzi visok moral staresina.
U zgradi "B" Generalstaba general Adzic je drzao predavanje grupi visokih staresina. Cas je zaista bio antologijski i na njemu su oficiri mogli da cuju i ono sto im je izgledalo neverovatno. U stvari, malo toga je bilo verovatno: citav zivot i smrt JNA kretali su se putevima apsurda.
General je poceo pricu vrlo uverljivo. Rekao je da neprijatelj ne miruje. Zatim da nikada ne spava. Onda, da je svuda oko nas, da ga ima i u nama, da ga je tesko prepoznati, ali da ce nama cak i to poci za rukom. A kad ga prepoznamo, kazao je, onda on, kao ni mi, nema nikakve sanse.
Onda je zestoko napao visepartijski sistem. Rekao je da mi to nikako ne smemo da prihvatimo, jer spoljni neprijatelj, a pogotovo unutrasnji, u sprezi s njim, tojest spoljnim, zeli da nas srusi, i to sada kad nam je najteze. Zbog toga mi se ne smemo igrati sa eksperimentima koji su sadrzani u nekontrolisanoj primeni demokratskih politickih iskustava koja su kod nas prakticno neprimenjiva. Veliki broj partija bi nama samo mogao da donese stetu. Zato je preneo naredjenje Saveznog sekretara za narodnu odbranu: "Moze visepartijski sistem, ali samo u okviru Saveza komunista Jugoslavije. SKJ mora da ostane u JNA jos najmanje petnaest godina."
Neki su poceli glasno da se smeju. "O, j.e.b.em ti budalu!" - rekao je jedan matori potpukovnik poluglasno u mojoj blizini. Taj vise nije imao sta da izgubi. Ali, general se nije predavao. Ne samo neprijatelj, nego smo i mi sami krivi za sve sto nam se desava, jer da nije nas takvih kakvi smo, neprijatelj bi se orijentisao na neku drugu stranu. A onda je kritikovao neugodnu osobinu oficira na svim nivoima da pisu protestna pisma visim komandama, i da se zale.
- Ne samo da ima nasih zaludnih oficira koji pisu anonimna pisma - proderao se - nego oni ta svoja pisma i ne potpisuju!
General koji je sedeo pored Adzica poceo je da se vrpolji, ispoljavajuci pri tom prilicnu neugodnost. "Druze generale" - sapnuo je "pismo i jeste anonimno upravo zato sto nije potpisano!"
- Ama, nemoj ti mene da ucis! Nemoj da mi solis pamet! - razgoropadio se nacelnik Generalstaba. - Nisam ja budala. Ma, znam ja, more, da je pismo, koje nije potpisano anonimno. Ali sam naredio da se potpisuju sva pisma, pa i anonimna. Jer, ajde, kazite vi meni, kako cemo znati ko sve te budalastine pise ako su pisma nepotpisana.

Malo je vojnika JNA poginulo u Sloveniji
Neki su se tiho kikotali, a neki ga opominjali. Uostalom, u to vreme jos nije bilo zaboravljeno sumanuto izlaganje generala Adzica na sednici Generalstaba posle vojne kalvarije u Sloveniji, u junu 1991. godine. On je tada poeticno obrazlozio katastrofu recima da vojska postoji i da bi na putu do pobede ponekad dozivela i neki mali poraz. A onda je mudro zakljucio kako broj zrtava JNA u Sloveniji (42) i nije tako strasan: "Sudare se dva autobusa, jebo vas bog i pogine toliko. A ovo je rat!"
Bilo je tada prilicno oficira koji su povodom toga nameravali da Adzica proglase velikim vojskovodjom, ili mudracem u najmanju ruku, ali on je iste godine, samo koji dan pre, u javnom nastupu, grobnim glasom, rekao i ovo: "Mi cemo njih" ( mislio je na slovenacko rukovodstvo) "isterati iz jazbina i naterati da priznaju poraz. Oni su placeni izdajnici svoga naroda, i njih ce stici zasluzena kazna."
Ko je onda podmetnuo generalu Adzicu da jedno neostvarivo obecanje iznese pred javnost nekoliko dana pre istorijske odluke o tome da JNA zauvek napusta Sloveniju. Mozda je bila samo rec o kontinuitetu gafova, jer je, navodno, iste ('91.g.) u vili u Boticevoj ulici, na zajednickoj sednici Predsednistva SFRJ i kolegija SSNO, glomazni general nasrnuo na Stipeta Mesica, uz socnu pretnju: "Cu ga ubijem, majke mu ga nabijem!" Juznjacki naglasak vezan je za njegovu dugogodisnju sluzbu u Makedoniji (Stip i Strumica).
Na taj nasrtaj, mirno puseci cibuk, Mesic je apsolutno hladnokrvno odgovorio, obracajuci se generalu Kadijevicu: "Daj, Veljko, imas li ti neko bolje mjesto gdje drzis opake stvorove, ne?"
Kadijevic je samo sagnuo glavu i to precutao. Na toj sednici nikakva odluka nije doneta, iako u vili nije bilo ukljuceno grejanje, kako bi clanovi Predsednistva SFRJ bili prinudjeni brze da misle.

Kadijevic je podneo ostavku u januaru 1992. godine, i onda ga je, kao zastupnik zamenio Adzic. Vreme od pocetka '92. do kraja maja, kad je Adzic bio prinudjen da ode, svakako je bio najmracniji period u istoriji JNA. Sve se raspadalo, kasarne su opkoljavane na sve strane, oficiri i vojnici ginuli su bez zastite i spremnosti da se brane. Adzic je davao nesuvisle izjave i naredjivao da se novi kontigenti vojnika, bez organizacijskih jedinica i bez formacijskih staresina salju u Bosnu.
Komanda Sarajevske vojne oblasti u Dobrovoljackoj bila je svake noci opkoljavana od novoformiranih "zelenih beretki". U Kukanjcevom stabu je bilo vise desetina oficira koji su preziveli vec dva opkoljavanja kasarni: u Sloveniji i u Hrvatskoj. Oni su, znajuci sta znaci biti u okruzenju, prilicno nervozno predlagali da komanda vojne oblasti sto pre krene prema Lukavici. I zaista, sve do 25. aprila '92. godine, citav stab generala Kukanjca mogao je relativno mirno da izadje iz relativnog okruzenja. U tom smislu, cak je Kukanjac postavio i jedan zahtev glavnokomandujucem JNA, generalu Adzicu. Njih dvojica, inace slicne mentalne strukture, bili su vrlo bliski prijatelji. Ali, na zahtev Kukanjca da sto pre napusti vrelo Sarajevo, Adzic kruto i strogo odgovara: "Jesi li lud, Milutine! Zar ti nije jasno da moramo ostati sa narodom!"
General Kukanjac je hteo da ubije Izetbegovica pa onda sebe
Kukanjac je slegao ramenima i poslusao naredjenje. Ali je, ipak, dodatno upitao, moze li bar da iz kasarne "Marsal Tito" evakuise pitomce skole za mladje oficire, decake od 13-17 godina.
- Jesi li ti normalan?! - proderao se Blagoje Adzic u slusalicu. - Oni moraju da zavrse skolsku godinu!
- Razumem druze generale! Dobro Blagoje - rekao je Kukanjac i spremao se za tragican nastup u Dobrovoljackoj, koji ce ga konacno obezglaviti.

General Adzic napravio je jos jednu glupost, naredivsi na Butmiru hapsenje Alije Izetbegovica, koji se vracao iz Zeneve. To je, na osnovu mnogih misljenja, kljucni trenutak koji je kasnije odredio satansku poziciju Srba u gradjanskom ratu. Pet dana ranije, odredivsi sebe kao SR Jugoslaviju, na prostoru Srbije i Crne Gore, ova drzava je prakticno priznala postojanje Bosne i Hercegovine, kao samostalne drzave. To je jos ranije ucinila medjunarodna zajednica. I upravo u tom casu, Blagoje Adzic odlucuje da uhapsi sefa jedne suverene drzave na aerodromu njegove metropole. Od tog casa kolonu u Dobrovoljackoj, kao i citavu ratnu kolonu u koju su se ukljucili Srbi, prati gomila ludaka i njihovih odgovarajucih odluka.
General Kukanjac je posle pricao da je bio u dilemi da li da ubije sebe, Izetbegovica, ili obojicu. Onda je u jednom trenutku odlucio da ubije obojicu, no nije se setio kojim bi to redosledom ucinio. Zatim je odustao, jer je pripucalo iza njega, i on se, sasvim normalno, uplasio za svoj zivot.
Dve nedelje posle Dobrovoljacke, krnje Predsednistvo SFRJ i SRJ, na celu sa Brankom Kosticem, odlucilo je da smeni Kukanjca. Ali, to nije islo preterano lako, jer se tome vrlo bucno, kako to samo on ume, usprotivio VD Saveznog sekretara za narodnu odbranu, general Blagoje Adzic. Posle duge tirade, prepune ideoloskih postapalica, kvalifikacija i kletvi, on je izrekao kapitalnu pretnju: "U redu, ako mora da ide Kukanjac, onda idem i ja!"
U tom trenutku Blagoje Adzic je, kao i mnogi drugi, vec bio deo neslavne srpske vojnicke istorije.

I Ratko Mladic je od Kukanjca trazio da se ubije
Pet dana kasnije, namrsten, ljut i zabrinut, duznost komandanta oblasti od smenjenog Kukanjca, primao je general-major Ratko Mladic. Na ulicama Sarajeva, ispred cuvene hale "Skenderija" jos su lezali razbacani i ugljenisani lesevi vojnika iz voda vojne policije, koje je Kukanjac poslao da zastite Dom JNA. Izgoreli su naletevsi na ulicno minsko polje, vezano paralelno za tramvajske elektricne vodove. U koritu Miljacke bili su takodje lesevi pripadnika JNA, koje niko nije dirao ni sklanjao.
- E, moj Rale, e moj Rale! - uzdisao je Kukanjac, trazeci bilo kakav odgovor od Mladica.
- Sta je, Milutine?! - odgovarao je, posle duzeg cutanja Mladic, uopste ne gledavsi sagovornika.
- Sta sad da radim, moj Rale? Kazi mi, sta da radim, cime da se bavim ,kuda da se denem?
- Ubij se, Milutine! - rekao mu je Mladic kratko i ostro.
- Sta rece, more?!!! Da li te, moj Rale, ja dobro cujem?
- Dobro si me cuo, Milutine. Ja ne govorim gluvima. Ubij se, brate, olaksaces i sebi i svojima. Mozda ce te neko i postovati. Ako nemas pistolj, evo ti moj. Na!

Ubrzo je Predsednistvo SFRJ ugaseno, Branko Kostic, njegova druzina, isto kao i Blagoje Adzic, otisli su u zaborav. Iz Amerike je za predsednika Savezne vlade doveden Milan Panic, a knjizevnik Dobrica Cosic postao je prvi predsednik najnovije Jugoslavije. Umesto Adzica, za nacelnika Generalstaba postavljen je pobednik vukovarske operacije, general Zivota Panic.
General Zika je uveo novi stil u radu Generalstaba. Kao da je ugasen kult generala na najznacajnijim funkcijama. Panic je imao svoj stil, i nije ga menjao. Voleo je drustvo, kafanu, i dobru hranu. Njegov hedonizam bio je neskriven. On od svog obroka nije pravio bozanski obred, poput Mamule i Kadijevica. Jednostavno, kad mu je to palo na pamet, silazio je u oficirski bife zgrade 1. Generalstaba, na trostruku pljeskavicu uz obavezni crnogorski "vranac", ili "merlot". To nikada nije radio sam. Voleo je da se pljeskavicom, lukom i vinom bavi u drustvu "obicnih ljudi", pa su zajedno s njim, u generalstabnim gastronomskim misijama bili i kapetani, majori, zastavnici ili civilna lica - majstori koji su obavljali razne poslove u servisiranju zgrada.

Generali su bili siromasi duha, pa su im i vile bile skromne
General Zivota Panic niposto nije bio covek kome su se pantalone tresle pred civilnim sefovima. U to vreme pored ucestalih ratnih kalvarija Vojsku Jugoslavije, kako je nazvan ostatak JNA, pocele su zestoko da potresaju razne afere. Najveca je bila "Cvecara", za koju Panic nije imao licnog interesa, ali je svakako bio izlozen uzasnim pritiscima dela generaliteta koji je unapred, po bagatelnim cenama "otkupio" vile na Topciderskoj zvezdi. Novine, posebno beogradske, osokoljene rapidnim smanjenjem ugleda vojske posle niza poraza, rastakale su vojnu elitu zbog "izgradnje luksuznih vila za porazene generale".
U to vreme bio sam nacelnik odseka za informisanje u Politickoj upravi. Nikako nismo uspevali da se suprotstavimo ubitacnim komentarima na racun naseg vodjstva.
- Vidis li ti, majku im j.e.b.em, sta nam rade?! Pa to nema smisla, kao da ova vojska nije njihova. Svaka susa vadi patku na nas, k'o da smo vatrogasna muzika. Ima li nacina da se borimo protiv njih, ili da ih sve pozovemo na vezbu... - rekao mi je jedanput general Panic.
A plan je bio otprilike ovakav. Sluzba za informisanje imala je zadatak da angazuje jednog poznatog beogradskog novinara. Izbor je pao na Milicu Ostojic-Pusaru. Ideja je bila da na celu jedne televizijske ekipe obidje ekskluzivne beogradske vile, i snimi njihov sjaj i raskos. Pa da se to u nekoj formi prikaze javnosti, koja bi odmah shvatila da u glavnoj jugoslovenskoj varosi ima vila koje su neuporedivo luksuznije od bilo koje vojne gradjevine. Na taj nacin drcni novinari bi se istog trena okanuli "Cvecare".
General Zika mi je saopstio plan u prisustvu generala Dimitrij Baucala. Pitao me je da iskreno i slobodno kazem sta mislim o planu koji je smislila grupa stanara "Cvecare". Odmah sam rekao da je plan idiotski i da ce nam doneti mnogo stete.
- Kako, bre idiotski, kad su ga smislili generali?! - pitao se nacelnik Generalstaba, ali, videlo se, i pomalo sumnjao u genijalnost te zamisli.

Sve bi bilo u redu da su na vreme ukinute sve novine i televizijske vesti
Bio je avgust '92. godine, i vrucine su bile nesnosne. A onda je zazvonio specijalni telefon. Javljao se predsednik SRJ, Dobrica Cosic.
- Gospodine generale, rekao je predsednik. Imam za vas jednu veliku molbu!
- Ajde, gospodine predsednice, aman, kakva molba, samo naredjujte!
- Znate, rekao je Cosic, moj lekar je na odmoru, pa bih ja otisao na kontrolu na VMA. Velike su vrucine, ako mozete da mi omogucite da ne cekam dugo...
- Nigde vi nema da idete, gospodine predsednice, rekao je general Zika. Nego sedite si kod kuce, a ja cu, ako treba citav jedan konzilijum da vam ispratim tamo. Samo se vi ne uznemiravajte. I drugo, ja znam zasto je vama tesko od vrucine na ovo i ovakvo vreme. To je zato sto se vozite u onu "floridu"!
- Molim, kakvu "floridu"? - bio je zbunjen predsednik drzave.
- Necu vise da vas vidim u "floridi"!, To nije predsednicki auto. Kod mene gore, u marsalatu, kisele se tri "mercedesa" sa po sest vrata, u koja se vozio Tito. Imaju i uredjaj za klimu. Ako treba, motocikli ima da ve prate!
Ali koliko je poznato, Dobrica Cosic se nikada nije vozio u autu koji mu je predlozio general Panic. Tamo je seo Milan Panic, predsednik vlade i ministar odbrane.
Kad god je general Panic bio negde na putu, citava Sluzba za informisanje imala je krupne probleme sa tadasnjim zamenikom NGS, generalom Ljubomirom Domazetovicem. Tako se dogodilo da je nacelnik Generalstaba, samo uz znanje malog broja ljudi iz politickog i vojnog vrha, otputovao za Irak. Bili smo u totalnoj izolaciji, a od Iraka, koji je takodje bio u izolaciji, trebalo je iskamciti neke pare za poslove koje su godinama radili strucnjaci i ekipe Vojske Jugoslavije.
Sadam Husein je bio anatemisan, i od ovdasnje javnosti, a i sveta, valjalo je sakriti da je general Panic uopste otputovao tamo. Ali, iracka agencija IRNA, jedva je cekala da im neko dodje u posetu, pa je inace tajnu posetu Panica oglasila na sva zvona. Naravno, vest su odmah emitovala i ovdasnja sredstva informisanja.
General Domazetovic, koji je smatrao da je svaka vest stetna, a svaka novina cista katastrofa, pozvao me je od kuce da se odmah sa grupom svojih oficira i analiticara javim na posao. Bio je ljut kao ris.
- Gospodine generale, rekao sam. Mi nismo izvor te informacije. Ona je kod nas dosla iz druge drzave, iz one gde je sada general Panic.
- Ama, nemoj ti mene da ucis kako da shvatam. Ja tebi ponovo kazem da je on tamo otisao inkognito. A ako su to Iracani emitovali, trebalo je da sprecis da takva vest udje kod nas u zemlju.
Najvecu gresku general Zivota Panic je napravio u aferi sa preduzecem njegovog sina "Kentaur", pokusavajuci da instituciju Generalstaba kao bedem postavi ispred svoje privatne licnosti. Napisao je sam antologijsko saopstenje da ce ostati patriota i kad bude mrtav.
U julu 1993. godine, general Panic je, ponovo "inkognito", bio u poseti Kini, Rusiji i Severnoj Koreji. Zeleo je, pre svega, da vidi tamosnja vojnicka iskustva. Kad se vratio, govorio je ovako: "I Koreanci i Kinezi ne teraju kao mi generala u penziju kad napuni sezdeset godina. Ja sam tamo video generale u aktivnoj sluzbi, koji imaju preko 70 godina. I jos se drze, svi ih postuju a niko ih ne tera. A kod nas, jebi ga..."
Uskoro je, i pored ocigledne mladosti ( u odnosu na koreanske generale), general Zivota Panic otisao u penziju. Nije bio ljut, cak ni rezigniran. Na primopredaju duznosti generalu Perisicu, isao je mirno i slobodno. Kao da se otarasio ogromnog tereta. Perisic je pusio cigaretu za cigaretom, odudarajuci svojim asketskim izgledom od korpulentnog generala Panica.
Na konferenciji za stampu, koju sam povodom primopredaje vodio, general Perisic je prilicno nesmotreno rekao: "Nastavicu onim putem koji je zapoceo general Panic."
General Zika se nagao prema meni i sapnuo: "Je li, da se ovaj mali nije malo zajeb'o?"

Nista mu nisam odgovorio.